Čitanje knjiga, uništavanje gličeva - dijalozi u igri MiSide
MitaKoliko još Mita treba da pronađeš da bi se smirio?
- Mita
Glup...
- Mita
Koja je poenta ovoga?
- Mita
Tako je dosadan...
- Mita
Kuda ćeš? Stani!
- Mita
[player], šta radiš ovde?
- Mita
Mrzim ovaj svet.
Odlučio sam da izađem iz ovog 2D sveta i vratim se u 3D.
Ispružio sam ruku, pokušavajući da je proguram u 3D svet.
Ali… uzalud. Prokletstvo! Zašto ne funkcioniše?!
...
Čekaj malo—gde mi je prsten? Ovo nije dobro.
...
...
Stao sam, svativši da je ovo uzaludno.
Interfejs je bio neuhvatljiv, kao da nije ni postojao.
Jedina opcija mi je bila da se vratim u dnevnu sobu.
Po svaku cenu moram pronaći taj prsten.
Nekako sam ga izgubio, ili je možda skriven negde u ovoj ravnoj dimenziji.
Nije mi preostalo ništa drugo osim da pronađem lokalnu Mitu.
Imala je prsten, a bez tog artefakta nisam mogao ništa da promenim.
Prvo sam krenuo ka kuhinji,
gotovo provalivši kroz vrata u žurbi.
Kuhinja je bila još svetlija od prethodne sobe,
ispunjena poznatim mirisom sveže šargarepe.
Ali od 2D Mite ni traga ni glasa.
Istrčao sam, projurio hodnikom i vešto zaobišao sofu—mala prepreka—pre nego što sam stigao do vrata spavaće sobe.
Glasno su zaškripala dok sam ih naglo otvorio.
Kako smo se približavali kraju igre, bilo je očigledno ko će pobediti.
Ali, odjednom, igra nam je bila prekinuta glasnim lupanjem na vratima.
Lupanje je postajalo sve jače i jače,
i svaki udarac kao da je tresao pod ispod nas.
I najzad, vrata su se otvorila,
i unutra ulete Luda Mita u svom uobičajenom,
prenaglašenom stilu, zaustavljajući se nasred sobe.
Zaledio sam se, osećajući kako mi lice bledi od šoka.
2D Mita je delovala zaista uplašeno..
Luda Mita nas je oboje oštro osmotrila i progovorila čudnim, gotovo prekoravajućim tonom:
[player], šta radiš ovde?
Koliko još Mita treba da pronađeš da bi se smirio?
Koja je poenta ovoga?
Mrzim ovaj svet.
Tako je dosadan...
Glup...
Kuda ćeš? Stani!
Kolači? Ne podnosim ih! Hajde da rendamo šargarepe, može?
Imam ga!
Želiš ga, zar ne?
Pobedi me u "iks-oks"-u!
Cerekala se, blago zadihana, s jezikom isplaženim poput psa.
U njenom glasu odjekivala je nestašnost, a osmeh joj je bio krajnje vragolast.
Lagano sam je gurnuo za ramena, da napravim malo prostora između nas.
Slušaj me, ovo je veoma bitno.
Samo mi ga daj—mnogo mi od njega zavisi.
Održao sam glas stabilnim i staloženim,
ali sam se osećao gotovo smešno što joj se obraćam tako odmereno.
Delovala je nepromišljeno, gotovo do ludila,
i mogao sam da osetim kako se između nas stvara neki čudan humor.
Ne diraj me!
Zašto ti je uopšte i bitan ovaj prsten toliko?
Jesi li ti neki čudak koji je opsednut prstenjem?
Toliko voliš prstenje?
Uzvratila je, glasnija nego ikad, a njene provokacije postale su još smelije.
To je magični prsten! Šta treba više da ti objasnim? Samo mi ga vrati!
Ti si baš neki fanatik za prstenje!
Čuj, magični prsten!
Hahaha!
Prasnula je u smeh, a zvuk je odjekivao oko nas.
Skrenuo sam pogled,
osećajući se nelagodno dok je njen smeh postajao… gotovo prijateljski.
Zgrabio sam ruku svoje šokirane 2D prijateljice i pojurio ka izlazu.
Hodnik se čudno uvijao dok smo jurili niz dugi prolaz, a odjek koraka iza nas terao nas je da ne stajemo sa trčanjem.
Nisam znao koliko dugo trčimo,
bubnjanje panike i napora u ušima potisnulo je sve ostalo.
Jedva sam primetio da 2D Mita pokušava nešto da mi kaže, sve dok odjednom nije istrgla svoju ruku iz moje.
Hej! Smiri se, u redu? Više nas niko ne juri.
Ha? Ah… u redu.
Hrabrost joj je isparila s lica, ostavljajući samo tugu, skoro pa izvinjenje u njenom pogledu.
Gledala je u pod, vrhom stopala crtajući sitne krugove.
[player], želeo si prsten, je l' tako?
Pa, pošteno si me pobedio, tako da evo ti ga.
Uzela je prsten i stavila ga na moj prst.
Pa, hvala. Hoćemo li?
Podigla je pogled i nasmejala se,
pomalo se vrpoljivši na svojim prstima i progovorila nesigurnim tonom:
Kuda?
Nemam kuda drugde da idem…
Hvala što si se igrao sa mnom, čudaku!
Navrati ponekad.
Dok je govorila, nešto čudno se desilo.
Svet oko nas se promenio i vratio nas nazad u kuću.
Dijalog 2D Mite je treperio i počeo da prikazuje rečenicu koju nisam prepoznao.
Ma, hajde, čudaku!
Igrajmo "iks-oks"!
Ne gubi vreme tražeći izgovore!
> One baš vole igre! <
Pomislih u sebi.
Dobro, dobro. U redu!
Počni ti prvi! Danas se osećam velikodušno!
Odigrao sam svoj prvi potez.
Ah, odao si se! Znam zašto si izabrao X, a meni ostavio O – psihologija! X simbolizuje zatvorenost, skrivanje stvari, čuvanje tajni. Nervozan si!
I razumem te; pored nekog ovako neverovatno privlačnog kao što sam ja, verovatno misliš da ćeš pasti u nesvest! Ili si možda mislio da mi O bolje pristaje? Psihologija kaže da pokušavaš da me uvrediš. Oštro, zaista oštro! Ha ha ha!
Mislila sam da sam povukla pametan potez.
Sviđa mi se ova igra. Svi ti mali iksići? Misle da mogu da osvoje celu tablu! Ali ja ih ovde uništavam
i postajem nekakav heroj! Šta? Jesam rekla nešto čudno? Tako me gledaš... ha ha ha!
Dok je nastavila sa svojom glasnom analizom, ja sam tiho pravio svoje poteze.
To je simbolično! Kao da pokušavaš da izbegneš prsten, ali ti ne uspeva. Pametan si, zar ne?
Hoćeš ovaj prsten, zar ne? Hajde, osvoji ga!
Igrali smo dalje, a sa svakim njenim potezom smeh i priča nisu prestajali. Polako sam se privikavao na njeno neprekidno brbljanje.
Blješteća svetlost me je zaslepila.
Nisam mogao da se pomerim, čekao sam da mi se vid probistri.
Žarka sunčeva svetlost probija se kroz prozor već poznate sobe.
Posle nekog trenutka, ošamućenost me je prošla i konačno sam pogledao oko sebe.
Ali istog trenutka kada sam se pomerio, oštar bol u stomaku mi je ubrzao otkucaje srca.
Nešto definitivno nije u redu… Jesam li ja—2D?! U 2D verziji sam?!
...
Ošamućujuća, gotovo gušeća tama, uvukla mi se u glavu i instinktivno sam pritisnuo ruke na krilo, pokušavajući da smirim dah.
Osetio sam stezanje u grudima, kao da me nešto stiska iznutra.
Nakon nekog minuta, disanje mi se smirilo i konačno sam počeo da mislim šta dalje činiti.
Prokletstvo, šta sada?
...
...
Očajnički pokušavajući da se skoncentrišem, naprežem mozak, ne bi li mi neka ideja sinula.
U redu—treba da se vratim u 3D verziju!
Da izađem iz granica, kao što su svi ostali koristili gličeve u igri!
I ja to mogu!
Onda, samo što sam zakoračio, ispred mene se niotkuda pojavila slatka devojka.
Protresla je svoje kratke repiće, s vragolastim sjajem u očima,
gledala me je sa nekoliko koraka udaljenosti. Mogao sam da osetim uzbuđenje koje je zračilo od nje,
i to me činilo nervoznim.
> Očigledno je da je đavo ispod maske <
Pomislio sam.
Ukočio sam se,
i dalje se nisam navikao na ove teleportujuće, paranormalne vrste.
Glasno je izdahnula i zakolutala očima.
To me je zbunilo, pa sam konačno odlučio da ja budem taj koji će prvi progovoriti.
M-Mita?
Pogledala me je izazovno, a njen glas je odzvanjao sa svih strana.
Ko misliš da je?
Jesi li video MNOGO DRUGIH DEVOJAKA poput mene?
I sa mojim imenom!?
Bukvalno se poigravala sa mnom, ponašajući se kao da sam je nekako povredio ili joj ostao dužan.
Ne bi mi poverovala ni kada bih ti rekao…
Iskreno, ne interesuje me sa kime se smucaš!
Šta uopšte radiš ovde?
Ne možeš tek tako da uletiš ovde!
Njen glas je postao glasniji,
naglašavajući svoje reči i mašući prstom prema meni.
Na njenom tankom prstu vrteo se… prsten. Onaj koji je nekim čudom nestao sa moje ruke.
Ostao sam u šoku.
Oči su joj zasijale, pobednički pogled probio se kroz njene tamne trepavice.
Nije li ovo ono što si izgubio?
Progutao sam knedlu i povukao okovratnik, osećajući stezanje u grlu.
Njen smeli glas, u kombinaciji s neukrotivom energijom, prožeo me je jezom.
Sada sam bio siguran—ovo nije bila samo neka devojka. Ona je bila sila prirode.
Udahnuo sam duboko i rekao:
Cenio bih kad bi mi vratila prsten… i pokazala kako da odem odavde.
Znači, ova drangulija je tvoja?
Pitala sam se šta je ovo!
Njen glas je odjednom omekšao,
postavši razigran i radoznao.
Osećao sam se kao da mi je pao kamen sa srca.
Oluja je prošla, a ona je sada delovala… gotovo zavodljivo.
Njen stav se promenilo—od divljeg pantera do radoznalog mačeta.
Trepnuo sam, ali u tom trenutku, dvodimenzionalna Mita je nestala, ostavljajući za sobom samo prazninu.
Hej!
Poviknuo sam.